(21) I spomeni brata Adovog, kada je narod svoj u Ahkafu opominjao – a bilo je i prije njega i poslije njega poslanika: "Klanjajte se samo Allahu, ja, zaista, strahujem da ćete biti u mukama na Velikome danu!" –
(22) oni su odgovarali: "Zar si nama došao da nas od božanstava naših odvratiš? Neka se, eto, ostvare prijetnje tvoje, ako istinu govoriš!" –
(23) "Samo Allah zna kad će to biti!" – on bi govorio – "ja vam kazujem ono što mi se objavljuje, a vi ste, vidim, narod u neznanju ogrezao."
(24) I kad ugledaše na obzorju oblak, koji se prema dolinama njihovim kretao, povikaše: "Ovaj nam oblak kišu donosi!" – "Ne, to je ono što ste požurivali: vjetar koji vam bolnu patnju nosi,
(25) koji, voljom Gospodara svoga, sve ruši." I ujutro su se vidjele samo nastambe njihove; tako Mi kažnjavamo narod grješni.
(26) Njima smo dali mogućnosti koje vama nismo dali; i sluh i vid i razum smo im dali, ali im ni sluh njihov ni vid njihov ni razum njihov nisu ni od kakve koristi bili, jer su Allahove dokaze poricali – i sa svih strana ih je okružilo ono čemu su se ismijavali.
(27) Neke gradove oko vas još davno smo uništili, a objasnili smo im bili na razne načine dokaze, ne bi li se pokajali.
(28) A zašto im nisu pomogli oni koje su, pored Allaha, prihvatili da im budu posrednici i bogovi? Ali, njih nije bilo. To su bile samo klevete njihove i laži.